Vlažne zone – Radikalna kritika vaspitanja

Može se reći da je film koji vam preporučujemo opscen. Drugim rečima, možda nekim gledaocima bude previše. Međutim, ta odvratnost igra važnu dramsku ulogu, nije tu kako bi samo provocirala. Drugim rečima, u funkciji je priče. Tako je stavljen zadatak pred gledaoce, mogu birati da li će uroniti u priču ili će se sablažnjavati nad slikama. Nekada nije lako odlučiti, priznajem.

Ispod površine, film „Feuchtgebiete“ (internacionalni naziv „Wetlands“, „Vlažne zone“ na srpskom), govori o vaspitanju. Tačnije, o reakciji tinejdžera na jedan tip vaspitanja. Iako se radi o jednom specifičnom slučaju, poruka je univerzalna.

Sama priča je jednostavna, često komična, a ukratko bi se mogla svesti na sledeće – buntovna tinejdžerka pokušava da pomiri razvedene roditelje. Tinejdžerka krši društvene tabue, provocira i šokira, ne poštuje pravila ponašanja, ali u dubini duše čezne za porodicom.

Film, međutim, blista punim sjajem tek kada se čita kao radikalna kritika vaspitanja. Majka je opsednuta čistoćom i ćerku maltretira u tom duhu. Takođe, majka insistira da ćerka, još kao devojčica, mora da očvrsne, a put ka tom cilju vodi kroz novi teror – uči je da ne veruje nikome. U jednoj sceni pruža ruke ka devojčici kako bi je spustila s nekog uzvišenja, a onda izmakne ruke i pusti je da padne. Majka poentira tako što joj objašnjava da ne sme verovati nikome, pa ni najbližima. Tako površno, a intenzivno razmišljanje o stvarnosti majku vuče ka religiji, ali ne može da izabere gde će se skrasiti, već skače s jedne na drugu – od budizma do katolicizma.

Uz nezainteresovanog i odsutnog oca i majku koja joj uteruje vrednosti, o kojima nikada nije ozbiljno promislila, naša tinejdžerka nema kud. Ili se može pokoriti ili pobuniti. Ona odlučuje da se pobuni kako dolikuje jednoj tinejdžerki koja odrasta u Berlinu – postaje panker, ali ne kulturološki, već etički. To postiže jednostavnom metodom – radi sve suprotno onome što je majka učila. Sebičnom i egoističnom ocu se suprotstavlja na drugi način – pokušava da ga pomiri s majkom.

Pobuna protiv majke je potpuna i radikalna. Higijenu ne samo da zanemaruje, već se trudi da uradi sve suprotno, tako se u javnom toaletu, koji je za prilike filma dodatno isprljan, nešto kao onaj iz Trainspottinga, ponaša kako se niko ne bi ponašao u najčistijem, privatnom toaletu na svetu. Te scene su istovremeno komične, ali i odvratne i opscene.

Ovo je samo jedan primer, ima ih dosta.

Drugi nivo pobune odnosi se na poverenje. Umesto da bude obazriva i da nikome ne veruje, junakinja se apsolutno ne obazire na tu majčinu pouku – svima se predaje bez razmišljanja.

Na trećem nivou jeste odgovor na religioznost. Odgovor je rušenje uspostavljenih društvenih normi, a koje izviru iz religije, pre svega kada je reč o seksu i telesnosti uopšte, a potom i na sve druge norme koje je društvo prihvatilo bez mnogo preispitivanja.

„Vlažne zone“ će na videlo isterati sve što je suvo, zapušteno i zaparloženo. Drugim rečima isteraće konzervativca koji se krije u vama, ako se ne krije, ovaj film nikada neće doći na red za gledanje, a ako neko slučajno nekako stisne dugme „Play“ pravedna ruka će odgovoriti pritiskom na dugme „Stop“.