Vudi Alen kao čovek kameleon

Vudi Alen, hmmm. Pa on snima tamo neke komedije, nešto brblja i non-stop ide kod psihijatra. Ovo su najverovatnije najčešći komentari njegovih filmova. I za površne gledaoce bi to bilo sasvim dovoljan razlog da odustanu od gledanja. A, zapravo, ni ne znaju da gledaju genija na delu. Mnogi reditelji imaju svoje naslednike, Bunjuel Almodovara, Felini Sorentina, ali Vudi Alen nema nikog ko će ga naslediti. I ne zato što su filmovi loši, već zato što su kompleksni, autentični i puni samokritike. Taj čovek sebe ocrnjuje u filmovima koliko niko drugi nije uradio ni u naznakama. Koji to još reditelj prikazuje sebe i kao guštera, gubitnika, beznadežnog čoveka koji donosi pogrešne odluke? Rekla bih niko. Jer kod njega ove mane uvek idu u paketu. Nikada nije samo jedna. Da se razumemo, prikazuju sebe reditelji i u negativnom svetlu, ali ovoliko daleko još niko nije otišao. Barem da sam ja gledala.

I tako je Vudi Alen snimio sebe kao guštera, odnosno Lenarda Zigela (Zelig), čoveka koji se pretvara u osobu samo ako joj se dovoljno približi. I to medicinsko čudo svi žele da postanu ili da se barem druže sa njim. Pored Afroamerikanca postaje pogodite ko? Pa Afroamerikanac, a pored Indijanca Indijanac, pored Kineza počinje da priča mandarinski, itd. U filmu čak sprovode i istraživanja, tako što pored njega stavljaju kokošku, ženu… Zašto je snimio ovaj film? Pa u knjizi nam daje objašnjenje koje gradira tako da ostanete bez reči. S tim što nam objašnjenje dolazi jedno 30 godina kasnije. Vudi Alen u knjizi Apropo ničega piše sledeće:

– Zelig je priča o tome kako svi mi želimo da budemo prihvaćeni, da se uklopimo, da ne povredimo nikog pa se zato raznim ljudima često predstavljamo u drugačijem svetlu znajući kakve bi ih osobine najviše zadovoljile. Recimo, kada je u društvu nekog ko voli Mobi Dika glavni junak će mu ići niz dlaku i pričati hvalospeve o knjizi. Kad je s nekim ko ne voli tu knjigu, Zelig će se prilagoditi i reći da mu se ona ne dopada. Na kraju ga ta opsednutost konformizmom vodi u fašizam.

Do tada smo film, barem mi neiskusni gledaoci, gledali kao telad. Njega su evidentno nervirali ljudi koji su stalno pokušavali da budu nešto drugo, pratili su mase, oni su i intelektualci, somelijeri, modni kritičari. Šta god da pomislite. Da li imate osobe oko vas koje stalno slede mase? Ako imate, onda je ovaj film za vas. I to jedino ako vas te osobe nerviraju. Ako su vam one baš super i kul, onda vam se ovaj film neće dopasti. Jer niko kao Vudi Alen nema kapacitet da tako prikaže sebe u filmu.

A sada malo o pseudo-dokumentarcu. Reditelj u fikciju, izmišljene događaje, društvene probleme, uključuje prave stručnjake i koristi prave snimke.

U današnje vreme je neophodno više ovakvih filmova kako ne bi stajali u mestu, zaostajali za društvom i postali gušter koji se stapa sa okolinom. Jer svi mi težimo nečem posebnom, ali malo nas je zaista spremno da to i radi. Jer izdvajanje iz mase može da bude rizično, društvo vas može odbaciti, iskritikovati. Da bi to uspeli čini mi se da je neophodno da ste pre toga sebe izgradili u nekoj oblasti i da njom vladate. Poželjno bi bilo da ih imate barem tri. I pri tom to ne mora biti profesija kojom se bavite.

Za kraj citat Oskara Vajlda koji može biti jedan od ključeva za čitanje filma:
– Svi smo mi u jarku, samo neki gledaju u zvezde.