Donald Tramp polako davi Evropu, kao udav. Tramp i njegovi sledbenici mrze Evropu, a potpredsednik Džej Di Vens možda i prednjači u tom takmičenju. Rame uz rame s Vensom idu tehnofeudalci, a predvodi ih zloglasni Ilon Mask.
Većina u Srbiji takođe mrzi Evropu, što je malo čudno, jer je i Srbija u Evropi. Možda je bolja formulacija da većina mrzi Evropsku uniju. Većina, bez mnogo razmišljanja, podržava svakog ko je protiv EU, pa smo se tako začuđujuće lako našli u društvu raznih političkih čudaka.
Srpsko srce sada je uz Trampa. Pored toga što je ekstreman, on, kao i Srbi, mrzi EU.
Tako SAD i Srbija imaju zajedničkog neprijatelja ili zajednički predmet mržnje, što je dobro – najveća sila i mi sad smo na istoj strani. Ili ipak nije? Zapravo, mi smo se nadali da je dobro, ali ispostavilo da je njih baš briga za to. Nas čepaju još gore nego članice EU. I pored toga, naša ljubav opstaje. Kad se baš iznerviramo, psujemo Amerikance, ali i dalje ne diramo Trampa. Kako to? Odgovor možete naći kod Vojka V.
Srbija – tačnije, sve države u kojima se Srbi nešto pitaju – ostaće same, van EU. Uskoro će se našem neprijatelju pridružiti Crna Gora i Albanija.
Pitanje je da li se to može smatrati nacionalnim uspehom. Naime, ulasku u EU protive se predsednik Vučić, vlada i 70 odsto naroda. Samo 30 odsto ljudi podržava ulazak u EU, pod uslovima koje propisuje klub u koji želimo da se učlanimo. Ostali ili neće, ili bi da uđu u društvo pod sopstvenim uslovima (Demostatovo istraživanje). Ako to nije jedinstvo, onda ne znam šta jeste.
Iako nije sasvim jasno zašto smo protiv EU, posebno jer ljudi zapravo obožavaju sve što ima veze s Evropskom unijom. Dive se svemu. Vole da putuju tamo. Kada dođu, oduševljeni su praktično svime (pričam iz ličnog iskustva).
S druge strane, gotovo da nemaju ništa s onim što zvanično vole. Recimo, nešto rusko što ih oduševljava staro je bar 100 godina. Savremeni ruski film i književnost poznajemo tek na nivou statističke greške. Dalje, niko neće tamo da studira, a neko neće ni da vidi Belorusiju. U Kinu bi možda neko otišao, ali teško. A tek što niko tamo ne bi poslao decu. Dakle, sve ono što hoćemo zapravo nećemo, a ono što nećemo volimo. Čudan neki narod. I pri tome niko neće da objasni zašto je tako, već samo frazira, što je često nepodnošljivo.
Srbija je možda šampion u jedinstvu – i to u svetskim razmerama – kad je reč o spoljnoj politici. Hipokrizija očigledno drma i rukovodstvo i narod. Ali zar nije najvažnije toliko sanjano srpsko jedinstvo. Eto ga.
Amerika želi da oblikuje Evropu po sopstvenom nahođenju. To praktično znači da treba uništiti Evropsku uniju. O tome govore istaknuti ljudi iz aktuelne američke administracije, a isto stoji i u sveže apdejtovanoj „National Security Strategy“. Ideja Sjedinjenih Država jeste da se Evropa vrati konceptu suverenih nacija.
Za tu ideju zalažu se sve desničarske stranke koje ne pripadaju tradicionalnom centru. Srbija je, zapravo, evropska desna avangarda. Šteta što to Amerikanci nisu prepoznali – gde bi nam kraj bio. Jedinstvu rukovodstva i naroda pridružila bi se najmoćnija sila sveta. Gde bi nam bio kraj. Možda je problem u tome što mi sanjamo i uništenje te sile, ali ne dok je Tramp na čelu.
Evropa, dakle, treba da se vrati na fabrička podešavanja, kako to vidi Vens. Međutim, ako se američki plan ostvari, otvaraju se tri problema.
Prvo, same SAD izgubiće moć. Izgubiće strateškog partnera, pre svega, u oblasti bezbednosti. U Evropi su SAD mogle da rade praktično što god im padne na pamet. Povlačenjem će nauditi Evropi, ali ako se glavne članice presaberu – na čemu očigledno rade – dugoročna šteta biće samo američka. Može se očekivati i poremećaj ekonomskih odnosa, naravno, ako Evropa uspe da otvori nova tržišta.
Drugo, male države biće pojedene, u geopolitičkom smislu. U slučaju propasti EU, svi mali – a i neki veliki – postaće meta. Srbija je prva na meniju. Bez EU, ostaje tehničko pitanje ko će nas progutati: Kinezi, Rusi ili Nemci. Suverenističke stranke zapravo traže da sve države budu prepuštene same sebi. To ne može biti dobro. Srbija nije u EU, ali od nje zavisi. Države koje direktno zavise od EU biće ostavljene kao poklon velikima. Vrlo je čudno što se stranke uopšte zalažu za takvu opciju.
Moguće da je to samo priča za domaću javnost, dok bi se od ideje odustalo kad bi došlo do same odluke. Ivan Krastev to objašnjava ovako:
− Ako je Trampova strategija za Evropu ideološko poravnanje udesno, uz smanjenje američke ekonomske i vojne podrške, taj plan će propasti. Desničarske stranke, kao i njihove kolege s centra i levice, svesne su da će, u sve nestabilnijem globalnom geopolitičkom pejzažu, njihove zemlje biti prepuštene same sebi. Suočena s neprijateljskim svetom, evropska desnica mogla bi, nevoljno, izabrati udaljavanje Evrope od nepouzdanih Sjedinjenih Država.
I treći razlog: popuno je izvesno da će se nacionalističke stranke u Evropi međusobno sukobiti. U EU taj sukob nema smisla, pa se bitke vode uglavnom na spoljnopolitičkom planu. Ali bez EU otvara se večna evropska muka. Muka koja je rešena osnivanjem nadnacionalne institucije koja se danas zove Evropska unija.
Problem s nacionalizmom jeste to što je uvek i svuda isti. Samo se menjaju imena i boje. Argumentacija je ista; tekst se praktično ne razlikuje. Što su nacije bliže, to su razlike u manifestacijama nacionalizama manje. To u praksi znači da će na svaki izliv nacionalizma uslediti kontra – po principu: sve je isto, samo je sve naše i mi smo bolji. To je recept za sukob. Ako želite da zamišljate propast Evrope, samo zamislite samostalne nacionalne države. Ne morate ni zamišljati, samo čitajte istoriju.
Evropska unija i dalje stoji kao velika odbrana racionalizma. Nacionalizam je sveden, pre svega, na folklor. Drugo, EU jedina brani svet od tehnofeudalizma – bar se trudi, i to jako. To niko drugi ne radi. I to je važno za očuvanje demokratije, ako vam je uopšte stalo do toga. Evropska unija još uvek nas čuva od ludosti koje mogu pasti desničarima na pamet. Recimo, u EU i dalje gledaju čudno na odluku SAD da ukinu obaveznu vakcinaciju beba protiv hepatitisa B.
Evropsku uniju morali bi braniti svi. Pre svega, svako od nas pojedinačno, misaono i verbalno. Bez obzira na to što nam se nešto ne sviđa ili primećujemo neke mane. Evropska unija je najbolja organizacija država u istoriji. To je, zasad, vrhunac civilizacije. Možda je bilo boljih država, ali nije bilo boljih država za čoveka, za pojedinca koji nije uključen u sistem moći. Ako ne branimo EU, ne branimo ni čoveka. Onda se postavlja pitanje: šta to branimo? Za šta se zalažemo? Za povratak u merenje ko je bolji u zamišljanju sopstvenih vrednosti i postignuća? Tu lekciju dosad smo morali naučiti, jer taj sport na kraju uvek dovede do rata. Zar upravo to ne gledamo uživo?