Teško je zamisliti sebe ili nekog drugog kako uzima poslednji dah, kako gura još malo vazduha u pluća, iako više ne može da stane, kako se koncentriše, skoro pa meditira i potom zaranja. Prvo je sve plavo i lepo, toplo, a potom nijanse plave prelaze u crnilo, toplote više nema, hladnoća vlada telom, pluća koja su bila maksimalno raširena polako se skupljaju dok na kraju puta ne budu svedena na veličinu pesnice. Sa svakim metrom pritisak enormno raste, telo je na ivici, pred pucanjem. Teško je zamisliti ljude koji razmišljaju samo o tome kako će ponovo zaroniti, kako će ponovo proći ceo ovaj pakao. I što je najgore, sve opisano je zapravo lakši deo posla. Kada se dođe do cilja, a cilj je postavljen na više od 100 metara morske dubine, tek tada sledi prava borba, borba za goli život. Naime, treba izroniti. Najveći broj nesreća se ne događa na velikim dubinama, već pred kraj, kada je sve tu na dohvat ruke, kada se lepo vidi čamac, ronioci, treneri… Tada se troše poslednje količine vazduha, poslednji atomi snage. Poslednjih nekoliko metara ronioci se bore na život i smrt.

Preporučujemo vam dokumentarac o takvim roniocima – o roniocima na dah. Priča o jednoj fanatičnoj Italijanki i posvećenom Ircu. Priča o egoizmu koji je izgleda neophodan da bi se svojevoljno ronilo sve dublje i dublje, ali i o altruizmu, o brizi za druge, o brizi za one koji ne mogu da prestanu da guraju sebe preko svih granica.

“The Deepest Breath” je ljubavna priča o čoveku koji je pokušao da postavlja rekorde, ali je doživeo nesreću posle koje je odlučio da se više ne takmiči, već je doneo odluku da pomaže onima koji nisu odustali od tog ludog sporta. Postao je najbolji sejfti na svetu, posvećen, požrtvovan, oprezan… Na kraju on je bio taj koji je jurio u dubine pa vrlo dobro zna kako se ponašaju i um i telo u tim, ekstremnim uslovima. On je takođe dobar psiholog, on zna da mora dobro poznavati one koje će možda morati da spašava.

Tako Irac spasilac upoznaje Italijanku koja je još kao devojčica bila fascinirana ronjenjem. Njih dvoje se zaljubljuju, a on postaje njen nezamenjivi sejfti. S tim da ona ne može da stane, ona mora biti prva, ona mora da roni najdublje, bez prestanka, bez pauze. Njen želja za dubinom i njen ego idu ruku po ruku, jedno bez drugog ne mogu, inače bi i ona postala altruista i spasilac, ali ne. Svetu je potreban balans, potrebni su i jedni i drugi, možda su zato njih dvoje bili idealan par.

Međutim, balans se nekada poremeti i to je uvek na nečiju štetu.

Kada je postigla sve rekorde, kada je bila sama na najvećoj dubini, ali i sama na vrhu svetskog ronjenja na dah rešila je još jednom da pobedi samu sebe i da pobedi svog idola – Ruskinju koja je preronila pećinu koja je otvorena s obe strane. S jedne se zaroni, onda se roni ispod stene, da bi se potom izronilo na drugoj strani.

Plan je napravljen. S jedne strane je prati jedan sejfti, potom roni sama ispod stene, a na drugoj strani je za izron čeka njen Irac spasilac.

Međutim, on je zakasnio. Ona nije znala da iznad glave više nema stenu, već je nastavila da roni pravo. Izgubila se u dubinama. Nije znala gde se nalazi, nije znala gde je površina. Bila je izgubljena. On je shvatio da je zakasnio i krenuo je da je traži. Samo ne zaboravite, oboje sve to rade na dah, na onaj udah s početka. Možete naslutiti kraj ili ne možete. Pogledajte dokumentarac, ostaviće vas bez daha, ali bukvalno. Gledaoci teško dišu dok gledaju ronioce. Uzmite vazduh kada oni počnu zaron i probajte što duže da izdržite. Tek onda ćete početi da ih razumete ili ćete samo odmahnuti rukom i preći na neki program koji vas ne ostavlja bez vazduha na suvom.

Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.