Evropska unija je misterija i za same Evropljane (članove zajednice), kao što su piramide misterija i za same Egipćane. U jednom „trenutku“ je sve pred raspadom: Britanija je pobegla; istočna Evropa nije prisutna duhom, samo telom – ne učestvuje u razvoju zajednice, čak je otvoreno mrzi i prezire, ali novac ne odbija; azijski džinovi gaze i poslednje evrocentrične tragove; EU birokratija ne može ni tamo ni vamo, već se moli da se ništa ne promeni, a sve se prebrzo transformiše. Ima toga još mnogo, ne može se sve ni nabrojati. Recimo, nije bilo lako čekati rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj. Tu je cela postavka EU visila o koncu. Da li su Francuzi toliko besni na Emanuela Makrona, socijalno neosetljivog tehnokratu, kako ga zovu „predsednika bogatih“, da će glasati za večnu gubitnicu Marin le Pen? Odgovor znamo: nisu bili toliko besni.
Iako je Marin le Pen promenila retoriku u izbornoj kampanji, njeni temeljni stavovi nisu isparili. Da je pobedila otvorio bi se ponor u koji bi svi mogli da upadnu. I sama pomisao na Frexit (izlazak Francuske iz EU), kao i na njenu bliskost s Putinom, ostavljali su Evropu zaleđenu. Čak i da je nakon preuzimanja vlasti ublažila ključne tačke svoje politike, i ne samo svoje, već i njenog oca Žan-Mari le Pena, Unija bi bila ozbiljno nagnječena. Možda bi i izlazak bio bolje rešenje od strašnog mučenja i laganog raspadanja. Ako Francuska ne bi izašla iz EU sigurno je da bi pomagala svim evropskim populistima. Tako bi dobili jednu veliku i moćnu Mađarsku. EU teško da bi to izdržala.
Francuski birači su odlučili da to ne rade sebi i celoj Evropi. Ostavili su nevoljenog Makrona da vlada još pet godina. Evropa je iz očaja prešla u napad jer je odmah potom usledila vest koja zvuči potpuno neverovatno:
– Evropska unija je zvanično pokrenula proces protiv Mađarske koji može da dovede do potpunog prekida finansiranja iz fondova EU. Zbog nepoštovanja vladavine prava i evropskih vrednosti, prvo će na snagu stupiti budžetska ograničenja, a potom i obustava finansiranja od strane EU, što novog-starog premijera Viktora Orbana može da košta više od 40 milijardi evra.
Do skora smo mislili da Brisel nema nikakve mehanizme za borbu protiv država u kojima vlada hipokrizija. To su uglavnom zemlje istočne Evrope kojima se sviđa zaštita koju pruža zajednica, sviđa im se novac koji dobijaju, ali istovremeno vole da podrivaju sve vrednosti i da bez prestanka pljuju klub kome dobrovoljno pripadaju.
Problem je bio što osnivači nisu predvideli jasne mehanizme za takve države, nisu mogli da zamisle da se neko prijavi u klub ljubitelja književnosti, a kada bude primljen samo cepa knjige, dok jede sve sitne kolače. Evropska unija je lepo zamišljena, da bi se donela odluka moraju svi da glasaju za nju, sve države članice. To je plemenita zamisao. Tako se uključuju male države. Svaki drugi princip glasanja bio bi preglasavanje, veliki bi izgurali male. Ovakav sistem je funkcionisao, bez većih drama, dok nije ušla istočna Evropa. Brzo su shvatili da samo dve države mogu da sruše sve. Jer ako jedna neće da glasa za kažnjavanje neposlušne članice niko joj ne može ništa.
U tom raskoraku je zaglavljen i deo Balkana. Prvi paradoks je u tome što bi problemi država koje su u čekaonici bili rešeni samim prijemom u EU (pre svega teritorijalni), a upravo je rešavanje baš tih problema uslov za prijem u zajednicu. EU bi obesmislila priču o granicama, a ne prima države koje nisu rešile te sporove. Svima je jasno da je rešenje da se svi prime u paketu, čime bi se i problemi obesmislili ako ne i rešili. A i samo rešavanje bi bilo lakše i, na kraju, drugačije u okviru zajedničkog parlamenta i zajedničkih tela za rešavanje tih problema.
Tu je i drugi paradoks. Države Balkana koje su ostale van EU ne mogu da budu primljene, ne zato što ne ispunjavaju uslove, nikada ih neće ispuniti, kao što ih nisu ispunile ni druge balkanske zemlje, a uveliko su članice, već da ne bi ušle u klub ljubitelja para i mrzitelja evropske zajednice. Prijemom ovakve Srbije bi ojačala istočnoevropska hipokrizija.
Iz te zamke se traži rešenje na primeru Mađarske. Vera Jourova, potpredsednica Komisije za vrednosti i transparentnost kaže:
– Sigurni smo da u slučaju Mađarske imamo dovoljno dokaza za kršenja pravila EU, tako da ćemo moći u potpunosti da odbranimo predlog o potpunom prekidu finansiranja.
Zapravo se ne radi o dokazima, već o tome kako to izvesti. EU to pokušava da uradi birokratski, preko „državnih“ organa, a ne konsenzusom. Tako se tiho ostvaruje stara ideja Orbanovog arhineprijatelja Džordž Soroša koji se zalaže za veću centralizaciju EU. Njegov je predlog da EU postanu Evropske sjedinjene države, jer samo tako mogu brzo i efikasno da rešavaju probleme, između ostalog i mađarski. Iako tog problema nije bilo kada je Soroš pisao predlog.
EU je smislila da jača odozdo, jer odozgo ne ide.
Ako ovi pokušaji ne uspeju, u bližoj budućnosti sigurno će se čuti ideje o rastavljanju i sastavljaju unije. Nije nemoguće da zapadni deo izađe i ponovo osnuje novu zajednicu. Istočna Evropa bi ostala sama sa sobom. Tačnije s Rusijom. Poljaci, Česi, Slovaci i Mađari dobro znaju šta to znači. Ako su i zaboravili treba samo da upale TV, vesti o Ukrajini stižu iz minuta u minut.