Poslednji Bunjuelov (Luis Buñuel) film snimljen je u Meksiku i žestoka je kritika buržoazije, ali i Franka, koji je držao Španiju u svojevrsnom konzervativnom zatvoru. Zatvoreni, klerofašistički sistem nikako nije prijao nonkonformističkom reditelju, nadrealisti, protivniku crkve i možda još većem protivniku patrijarhalnog autoriteta.
Kako vreme prolazi tako se slojevi uglađenosti ljušte kao crni luk. Životinjska priroda, instinkt za preživljavanjem se budi iz pospanosti. Sve to utiče na odnose, koji su do malo pre bili vrhunski, sada su puni mržnje i niskih strasti.
Bunjuel nije hteo da kaže šta je zapravo hteo da ispriča, već je ponavljao da je to film o grupi ljudi koja ne može da radi ono što želi – da napusti prostoriju.
Ipak, film se može čitati kao sofisticirana kritika Frankovog režima. Generalisimus i njegova klika su obezbedili sve za sebe – moć, novac, vlast, kontrolu nad društvom – ali su ipak zarobljeni i ne mogu da izađu iz tog prostora koji su ogradili visokim zidovima. Izdvojeni su iz sveta pa postaju zlobni i mrzovoljni, više ne uživaju u blagodetima koje su prigrabili.
Nakon ovog filma Bunjuel se vraća u Evropu i snima sedam remek-dela u nizu (šest na francuskom i samo jedan film na maternjem španskom jeziku). Veliki umetnik će se vratiti u Meksiko kako bi tamo proveo poslednje dane, poluslep i skoro gluv. Jedan od najvećih reditelja u istoriji je umro u Meksiko Sitiju 1983. godine. Nije uspeo da pobegne od anđela uništenja…
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.