Ulrih Sajdl (Ulrich Seidl) voli tabu teme. To automatski znači da su njegovi filmovi kontroverzni, da njegov rad izaziva žestoke reakcije javnosti i, naravno, nekako se podrazumeva da je pod udarom dežurnih puritanaca. Čini se da njemu prija takav status, da uživa u tome, jer ne prestaje da snima filmove koji guraju prst u oko. Vama preporučujem prvi film iz trilogije „Raj“. Prvi film nosi naziv „Raj: Ljubav“ (Paradies: Liebe). Druga dva dela bave se verom i nadom (Paradies: Glaube i Paradies: Hoffnung).
Tema prvog filma je seks turizam. Dve dobrostojeće Austrijanke odlaze u Keniju kako bi pronašle nekoga ko će biti s njima, naravno za novac. To ne podrazumeva samo seks, već celodnevni provod, uključujući i razgledanje. Ne baš privlačne Nemice i ne baš iskusni ljubavnici iz Kenije imaju cilj i želju. One hoće pažnju i seks, a oni novac. Na kraju niko ne dobija ništa, osim što domaćini uzmu koji dinar.
„Sugar mamas“, kako zovu starije žene u potrazi za mladim Afrikancima, umesto sreće i radosti nailaze samo na razočarenja. Sajdl prikazuje žene koje ne dostižu moralne visine, ne zato što hoće seks i jer žele da im neko titra, već zato što misle da su superiornije, da s rasističkih visina mogu da reše svoje probleme. Na drugoj strani su isti takvi likovi, mladi Afrikanci spremni na svaku vrstu prevare i podmetanja kako bi došli do novca.
Susret dve amoralnosti ne funkcioniše po matematičkim pravilima, umesto nečeg pozitivnog dobijamo popunu propast.
Sam naslov je sarkastičan, to bi trebala biti priča o raju, bar kako junakinja doživljava raj, ali rajske su samo plaže, sve ostalo je pakao. I druga reč iz naslova je sarkazam. Kao da niko od protagonista nije ni sposoban za ljubav, kao svi hoće nešto drugo, a ne to što im se čini da traže.
A onda se glavna junakinja zaljubljuje. I trudi se da nešto uradi s tim. Ali slede još veća razočarenja.
Sajdl ne osuđuje svoje junake. Osudu je ostavio publici. Ali ta osuda ne treba da padne na nejaka pleća „zašećerenih mama“ niti mladića koji lažu i varaju, već na njega.
Autor pokušava da razume likove koje je stvorio, ali ne i da ih pravda. Sajdl je kao neki dokumentarista koji snima igrane filmove. Dok stvara film ne misli na publiku, niti kako će neko reagovati, hoće li se neko uvrediti. On snima umetnička dela o ljudima, ali ne o nekim idealizovan, filmskim likovima, već o ljudima koji žive sa svojim vrlinama i manama, koji žive sa svojom mukom, sa željama i koji se nadaju da će se nešto promeniti. Sajdl kaže da neće – posebno ako igraju samo na nadu.
Trejler možete videti ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.