Odgovori na pitanje iz naslova mogli bi biti: ekonomija, radna mesta, demokratija… To je svakako čini jednom od najpoželjnijih destinacija za život. Međutim, ono što jednu naciju može učiniti velikom jeste da sama prizna svoje greške i priča o njima. Otvoreno, bez pokušaja da se opravda. Konkretno, tema koja se razrađuje u filmu jeste kako je Nemačka rešavala slučajeve zločinaca nakon Drugog svetskog rata. Odnosno, kako je uredila da pojedinci prođu nekažnjeni i ponovo dobiju zavidan status u društvu. To su postigli sa Dreher Law. A ta tema se razrađuje u filmu The Collini Case.
Na početku vam film ne daje mnogo, a to što prikazuje jasno nam je da se i nije baš tako dogodilo. I malo po malo stvari počinju da se otkrivaju i dolazi se do strašne istine. A mogla bih reći i prevare koju je smislilo nemačko društvo (pojedinci) koje je prošlo nekažnjeno nakon zločina u Drugom svetskom ratu. Napisali su knjige, zakone i namestili sebi tako da pojedinac ne može da traži pravdu za sebe. Nego im ostaje jedino da uzmu pravdu u svoje ruke.
Reditelj nam pokazuje da se nemačko društvo u jednom trenutku oseća postiđeno zbog onog što su uradili pojedinci koji naprosto nisu hteli da prihvate odgovornost za izgubljene živote nego su imali plan da tu odgovornost sakriju. I uspeli su, ali kao i sve i ta istina je morala da ispliva na površinu.
I Nemačka je snimila film o svojim greškama, ukazala na njih sama i ispričala priču. Priču na koju se možemo ugledati: da budemo hrabri i iskreni kao oni. A pritom Nemačkoj nije ovo prvi film koji je snimila na tu temu. Možda će nas to približiti civilizaciji. Ne postoji čovek koji nije pogrešio, kao što ne postoji ni nacija koja je bezgrešna. Zašto se zavaravamo da smo bolji od Nemaca?