Odgovor na pitanje zašto ne razgovaramo − i zašto se, posledično, ne možemo dogovoriti – nije toliko metafizički, iako često deluje nedokučivo. Jer, taj odgovor ne pripada svetu koji možemo jasno videti i sagledati.
Prvo, ne možemo se dogovoriti jer i ne znamo šta ko misli. Da bi se došlo do kompromisa, svi akteri moraju reći šta zapravo misle. Ne može se postići dogovor ako svi drže karte u džepovima. Karte moraju biti na stolu.
Moramo razgovarati. Otvoreno. Moramo znati koji su to pozitivni stavovi svih strana. Ako to ne znamo, nemamo o čemu da razgovaramo.
Očekuje se da neko nešto zaključi na osnovu mrvica koje je dobio.
Ako u društvu ništa nije transparentno, onda je logično da ni mišljenje nije transparentno.
Mi ne znamo šta ko zapravo hoće. Za šta se zalaže. Mi to retko čujemo. Kako u javnom, tako i u privatnom prostoru. Čak ni partije ne govore jasno šta žele.
Praktično uvek moramo naslućivati šta politički ili javni subjekt zapravo misli; retki su oni koji svoje pozitivno mišljenje iznose javno. O važnim temama se ne raspravlja, jer malo ljudi uopšte misli o bilo čemu. Kod nas se pre oseća nego što se misli. Većina onih koji govore u javnosti govori o osećanjima – o pravdi, nepravdi, muci, veličini, snazi, slabosti… Tu nema razgovora. Ako hoćemo da pričamo, na sto moramo staviti dve stvari: 1. analiza situacija; 2. predlozi za rešenje. Tek posle toga sledi razgovor – razgovor u kome su isključene krajnosti, a traži se sredina. Drugim rečima, traži se politički razgovor koji ima strukturu zasnovanu na principu „šta je moguće“, a ne „šta bismo želeli“.
Tako moramo govoriti o Kosovu. Ne treba pričati o tome da ćemo ga vratiti, niti da ga se treba odreći. Šta je između? Koje su realne opcije? Ne šta smo mi njima i šta su oni nama. Mi moramo odlučiti hoće li Albanci biti naše komšije ili neprijatelji. Problem je u tome što oni koji bi da nam budu komšije tvrde da se treba svega odreći, dok oni koji Albance vide kao neprijatelje to nikada ne kažu otvoreno, ali se trude da to svi shvate. Tu nema dijaloga. Do rešenja se može doći, ali ne tako što će svako tvrdoglavo biti na svojoj emotivnoj poziciji.
I ovo nije priča samo o visokoj politici. Ovo je obrazac svakog razgovora o neuralgičnim temama. Emfatični govori neće nam pomoći.
Tako moramo odgovoriti na mnoga pitanja. Jedno od ključnih jeste i pitanje našeg odnosa prema Evropskoj uniji. Hoćemo li tamo ili nećemo? Ponovo, to nije pitanje samo za državu i politiku – to je pitanje za svakoga od nas. Šta mi mislimo o tome? Da li treba ući bespogovorno? Ili treba pregovarati? Ili ne treba ulaziti, ali treba uzimati pare? Sve te odgovore možemo naslutiti, ali ne i čuti. Treba li da prekinemo pregovore? Ako je to odgovor, u koji savez treba da uđemo? Ili možda treba da ostanemo sami? Ako nećemo u EU, da li onda uopšte planiramo da rešavamo ekološke probleme? Kako ćemo to uraditi? Ko će nam pomoći? To je posao koji zahteva desetine milijardi evra. Ili se time ne treba baviti? Da li nam trebaju drugačiji standardi i drugi partneri? Hoćemo li s njima rešavati problem kvaliteta hrane? Ili ni to nije tema? I tako unedogled.
Da bismo razgovarali, moramo početi od ovih pitanja – razumno, a ne emotivno. Bez ovih pitanja i odgovora na njih ne možemo misliti politički, a to dalje znači da ne možemo ni glasati razumno. Tako autokrate preuzimaju vlast: oni imaju njuh za vaše emocije, ali ne znaju šta da rade s vašim razumom.
Reč „logos“ u antičkoj Grčkoj značila je govor, ali je imala i drugo značenje. Logos je i dar razložnog rasuđivanja, po kojem su se Grci razlikovali od varvara. Bez razložnog rasuđivanja nema ni političkog delovanja. Emocije nisu za javni prostor. Ako prevladaju, dobijamo emotivne ispade umesto politike, a kada se i emocije nekako ohlade, sve se svodi na moralizovanje – u srpskom slučaju, na razvrstavanje prošlosti i sadašnjosti prema tome jesmo li igrali ulogu žrtve ili pobednika. Sve se deli na dno i na vrh, a između ostaje vakuum, prazan prostor koji niko ne planira da popuni, a upravo se u tom međuprostoru vodi razgovor. Vrh i dno su ispod nivoa razgovora.
Da bismo se mogli dogovoriti, moramo najpre čuti o kakvim to vizijama Srbije maštamo. Kako vidimo zemlju? Jesu li nam susedi neprijatelji čije teritorije treba zauzeti, ili su prijatelji, komšije s kojima sarađujemo? Svako od nas mora dati nedvosmislen odgovor na to pitanje. Ako odgovora nema, nema ni razgovora. Kao što ga danas nema.
Kada bismo sve to imali na papiru – svako od nas sa svojim sagovornikom – mogli bismo tražiti najmanje zajedničke sadržaoce, kako među pojedincima, tako i u celom društvu. Odgovori dati s figom u džepu ne vode ka razgovoru. Ako nešto govorite zato što znate da je to pristojno reći, a zapravo mislite suprotno, razgovor nije moguć.
Drugo, većina polazi iz pojedinačne, a ne iz opšte pozicije. Kao da kontekst ne postoji, kao da smo uvek samo mi, kao da upravo mi proizvodimo opšte, kao da sve zavisi samo od nas. Imanuel Kant bio je filozof i politički mislilac; moglo bi se reći da njegovo mišljenje ima određenu težinu. Valjda se oko toga možemo složiti. On glupost definiše kao nedostatak dara da se opšte primeni na posebno. Ispada da većina naših političkih mislilaca baš to ne ume: oni uporno rade obrnuto, pojedinačno primenjuju na opšte.
Treće, znanja u javnom prostoru gotovo da nema. Ljudi za koje verujemo da nešto znaju zapravo od nas traže da im verujemo na reč. Mi, šira javnost, ne znamo šta oni znaju; oni imaju titule, tako se predstavljaju, pa se podrazumeva da im treba verovati. Znanje, međutim, iz njihovih usta retko izlazi. U javnom prostoru govori se kao da su svi ispod proseka. Neko može biti vrhunski inženjer, ali to ne znači da ono što govori o društvu i politici nužno ima smisla. To nije isto znanje. Znanje koje se u javnom prostoru očekuje – znanje o javnom – praktično se mora tražiti lupom.
Od „pametnih ljudi“ gotovo nikad ne čujemo ništa pametno. Oni uglavnom iznose mišljenja, komentarišu, manje-više, dnevne teme. Kao da se plaše da pokažu da nešto znaju, ili je znanje u javnom prostoru prezreno. Cene samo sopstveno mišljenje. Tako se ne može postići ravnoteža.
Nije, međutim, teško utvrditi da li neko ko govori u javnom prostoru zaista nešto zna. Postoje dva jednostavna kriterijuma: a) da li govornik ima tezu i da li je ume braniti; b) da li iznosi nešto novo, novo tumačenje, novi ugao, nešto što nas intrigira, tera da mislimo i dalje istražujemo…
Četvrto, javni prostor mora biti makar delimično očišćen od hipokrizije. Ne možete javno mrzeti SAD, a voleti Trampa. Ne možete slati decu u švajcarske škole, a istovremeno zagovarati savez s Belorusijom. Kako s takvim ljudima uopšte uspostaviti dijalog? Kako se dogovoriti? O čemu se dogovaramo? Sve što oni kažu već je kontaminirano.
Nota bene: odnos između Srba i Trampa prilično je jasan. Srbi cene jednu Trampovu osobinu koja je konstantna, što je u njegovom slučaju prava retkost, jer taj čovek menja mišljenje na dnevnom nivou, što valjda ne treba dokazivati – pogledajte vesti. Ipak, u jednom je dosledan: divi se ljudima koji su bogatiji od njega, kao i diktatorima. Tramp prezire svakog demokratskog lidera, a posebno evropskog, dok je fasciniran svim živim čudacima, diktatorima, autokratama, bizarnim likovima, sve po principu „što gore, to bolje“. Srbi takođe gaje taj stil. Zato je moguće da mrze SAD, a istovremeno vole Trampa; zato vole Putina i Rusiju. Kao da cela zemlja uživa u bizarnom načelu „što gore, to bolje“.
S Trampom, i uopšte takvim ljudima, ne može se razgovarati. Oni uvek pobeđuju, jer ne brane ništa, samo neku anomaliju, samo neku emociju, neki čudni impuls koji rađa toliko paradoksa da s vremenom sve prerasta u patologiju.
Peto, mi ne možemo razgovarati dokle god ne znamo gde je tačno granica ispod koje razgovor prestaje. Kao što na kolegijumu kardiologa pred tešku operaciju nema mesta za doktora sociologije – on eventualno može biti za stolom – tako u domenu političkog mišljenja nema mesta za one koji politički zapravo i ne misle. Ne znam jesam li ikada čuo da je neko u javnom prostoru, u medijima za masovno opštenje, citirao nekog političkog mislioca, onako u razgovoru, jer mu je to baš leglo. Ne mislim na pripremljene govore s citatima izvučenima iz gugl pretraga nakon što je govornik sat vremena pre emisije ukucao „rekli s o…“ i odabrao prva tri citata. To se vidi iz aviona.
Ako se malo zainteresujete i poslušate išta izvan Srbije, videćete da u javnom prostoru situacija nije takva. Ne morate ići daleko – slušajte hrvatske komšije, potražite američke, britanske, nemačke političke mislioce. Nije da tamo nema „lupača“ gluposti, ima ih svuda, ali nisu jedini, a nisu ni najglasniji.
Šesto, kritika sama po sebi ne mora da sadrži pozitivne predloge, ali kritičar koji ne polazi od emancipatorske ideje samo seje mržnju. Ne može se stvarati emancipatorski pokret ako se misli samo o partikularnim interesima, niti ako se misli po kriterijuma koje nameću teorije zavere. Jedan primer: desničari u Evropi i SAD s prezirom odbacuju zelene politike, kao da se desilo čudo i opasnost više ne postoji. Klimatske promene i dalje su tu – i još više prete, pre svega, ljudskom opstanku. Da bi se taj problem rešio (tačnije, da bi počeo da se rešava), svi zajedno moramo biti na istom zadatku, a za to nam je potreban jedan globalni emancipatorski pokret. Tramp negira postojanje klimatskih promena, a zatim govori o geopolitičkom značaju Grenlanda, jer se tamo topi led. Pa zar se led topi nekim velikim fenom?
Kritika jeste umeće promišljene neposlušnosti, ali samo ako proizlazi iz velike emancipatorske ideje.
Sedmo, ne može se zaključivati dok se svi valjamo u blatu. Biseri moraju biti oprani i podignuti na visoke police. Do tada, svi imamo mišljenje. Kao što, uostalom, imamo i dupe.