Srbi su zapravo rođeni levičar. Bez šale. Sve što nudi levica Srbi vole. Uvek su voleli levičarenje, čak i pre nego što su Marks i ekipa sve osmislili. Nemački mislioci leve provenijencije su kao inspiraciju za promišljanje idealnog komunističkog društva pronašli opskurne protestantske engleske sekte Digere i Leverele. Prvi su obrađivali zemlju po redu, vez obzira na to da li je privatna, kraljeva ili crkvina, jer je zemlja zajedničko dobro i svi treba da ubiru njene plodove. Drugi su hteli da svi budu jednaki, a da bi se to dogodilo svi moraju da se poravnaju, izjednače, da svi pripadaju jednom društvenom sloju, sloju jednakih ljudi.
Mogli su da gledaju i nas. Mi nismo opskurna protestantska sekta, ali volimo da su svi jednaki, ne volimo kada se neko izdvaja. Srbi nikada nisu bili veliki zemljoposednici. Imali su toliko malo da su jedva preživljavali. Putopisci kažu to ovako: nije dovoljno za život, a taman je dovoljno da se ne umre. Egalitarizam je srpski ideal. Osećaj za pravdu – zahtev za pravdom – je najbitniji ideal, važniji je i od slobode. Ovde nije reč o univerzalnom osećaju za pravdu, već samo u odnosu na državu i drugog. Unutar zajednice pravda nije bitna.
Dakle, nema boljeg sistema za Srbe od levičarskog (socijalizam, komunizam). Ono što devojci sreću kvari je nacionalizam. Da Srbi nisu nacionalisti bili bi najveći komunisti. Bili su nacionalisti čak i za vreme komunizma. Iskreni komunisti su bili najbolji primeri tog sistema. Bili su komunisti do koske. Prečanski Srbi su bili Titova pretorijanska garda. Oni su Titu omogućili da dobije rat, da uspešno izvede revoluciju i da preuzme vlast.
Zašto onda nema levičarskih stranka, niti politički artikulisanih levih ideja? Kolega je u prethodnoj kolumni pokazao da na sceni nema levičara. Zašto? Zar nije ovo društvo idealno za levicu?
Odgovor glasi da je nacionalizam, preciznije pseudoizuzetnost – izuzetnost zasnovana na zadatosti, a ne postignuću, uništila levičarski duh. Rođenim egalitaristima neko je prodao priču da su super samo zato što su se rodili. Da ne moraju više ni da mrdnu spolovilom i biće bolji od drugih, koji mogu da se trude koliko hoće, posebno ti glupi Amerikanci, ali oni nisu rođeni izuzetni, tako da im je sve džaba. Ako se prezivaš na ić sve je tu za tebe.
I onda tu dolazi do sukoba. Jer, kada nacija progovara iz čoveka, uvek priča o nečemu što nikad niko nije video, o nečemu velikom, o kolektivu. A kada se ta priča svede na pojedince, delove tog kolektiva, oni koju su toliko uzdizali kolektiv nikad nemaju lepu reč za tog jednog Srbina (jer, pohvale su znak slabosti). Paradoks je očigledan – fantastičan i izuzetan kolektiv čine vucibatine, probisveti, ljubomorni ljudi bez mnogo pameti. Ovo su sve citati. Sukob koji kulja unutar ovog paradoksa je izrodio našu politiku.
Ona je sva u izuzetnosti celine koja je sastavljena od loših delova. Slušajte Vučića, on vlada super narodom, a okružio se ne baš lepim primercima. Čak i on to ne krije. Bez dlake na jeziku vređa te nesposobne pojedince (trebalo bi da su to oni najbolji među nama) koji čine izuzetno društvo. Bolje da smo se držali levih ideja. Evo kako to izgleda na konkretnom primeru. Nacionalizam nas uči da se divimo našim ljudima koji su napravili karijere u inostranstvu. Ta priča praktično ne služi ničemu, osim ako ti ljudi nisu povezani s nama, ako se ne vrate, rade nešto s nama. A i u slučaju da se to i dogodi (Pupin, recimo) to je samo deo priče, a ne celina.
To postignuće zapravo nije naše, ostvarenje izuzetnosti se desilo negde drugde, naš je samo srećni raspored gena.
Puno ostvarenje potencijala društva možemo se izvesti samo tako što neko iz Gane studira kod nas, doktorira i, recimo, otkrije nešto što će poslužiti celom čovečanstvu. Davaocima gena ostaje da bilduju pseudoizuzetnost, a zemlji domaćinu da ubira stvarne plodove. Najbolji primer za ovaj sistem su SAD, ali mi nismo Amerika. Mi to ne možemo uraditi tako, a i ne moramo, jer imamo model. Za vreme SFRJ smo to počeli da radimo, samo nismo završili proces pa se nisu videli svi rezultati. Drugim rečima, to se ovde može uraditi samo ako u mislima ljudi živi neka velika leva utopijska ideja.
To je sistem koji će omogućiti da i domaći potencijal bude ostvaren na domaćem terenu, a samo tada svi oni koji su otišli i nisu prekinuli sve veze s maticom dobijaju pravu ulogu – da donose znanje i novine onima koji su ovde ostali. Izuzetnost se onda gaji i razvija na pravi način.
Zato nam je potrebna levica i zato levih ideja nema na vidiku. Da ih ima, za mnoga imena iz javnog života (politike pre svega) nikada ne bismo čuli. Možda bi, zapravo, za njih znali samo pasionirani čitaoci crne hronike.