Nešto je čudno u zemlji Srbiji. Ponosni smo na hajdučku prošlost, prgavi smo i skloni pobunama, kad nas nešto žulja, odmah skačemo u borbeni stav… Bar tako kaže slavna istorija. To nam je identitetska baza, takva nam je mitologija, a tek epska poezija. Međutim, gledano iz današnje pozicije, od svega toga nije ostalo ništa. Dogodila se inverzija. Potomci junaka pretvorili su se u kukavice. Poslednji put izašli su na ulice pre više od dve decenije. Neslavnih devedesetih bilo je mnogo više pobuna; bile su masovnije i maštovitije od svega što je usledilo u novom milenijumu. Kako to?
U zemlji Srbiji možda ima i previše razloga za proteste. Ako se situacija uporedi s Izraelom ili Francuskom, lako ćemo shvatiti da tamo na ulice izađe mnogo više ljudi. Gledano iz naše vukojebine, u tim državama protestuje se praktično bez razloga. Možeš misliti, povećali starosnu granicu za penzionisanje. Nas samo što ne tuku, a ćutimo. Kako to?
Sociolog Jovo Bakić najavljivao je da ćemo ih juriti po ulicama, dok se glumac Sergej Trifunović čudi što na ulicu nije izašlo mnogo više ljudi nakon ubistva učenika na Vračaru. Izgleda da od jurnjave na ulicama nema ništa. Ljude nije motivisala ni strašna tragedija, pa je teško očekivati da će ih na pobunu podstaći, šta znam, neki zakon, krađa ili bilo šta drugo.
Neki analitičari kažu da se nikad ne zna šta može biti okidač. Moj je utisak da nije baš tako. Masovne pobune protiv sistema neće biti sve dok se ne ispune dva uslova. Prvi je postojanje ideje o utopiji. Ideje o boljem društvu – koje čak ne mora biti idealno, nego samo malo bolje, a prvenstveno pravednije – zapravo nema. Nema knjiga o utopiji, nema teoretičara, nema političara, nema pisaca koji pokušavaju da zamisle kako bi Srbija mogla izgledati. Ima mnogo kukanja i konformizma, kao i velike želje da se bude kalif umesto kalifa, dok većina potencijalnih mislilaca samo želi da se povuče u svoj mali svet. Oni malobrojni koji zagovaraju pobunu razapinju se na krst izrađen od tabloida.
Bez utopije nema ni motivisanih građana, jer ako se ne bore za nešto bolje, neće se uopšte boriti. Ideje o utopiji, s druge strane, nema bez mislilaca koji zamišljaju idealno društvo, a ni bez političara koji bi bili spremni da te ideje realizuju.
Drugi uslov je postojanje neprijatelja. Ovaj uslov usko je povezan s utopijom. Neprijatelj može ubrzati put ka idealnom društvu. Bez utopije, neprijatelj je kohezivni faktor samo u slučaju da stoji pred vratima, tek ako se brani goli život, tek kad smo saterani u mišolovku. Naime, nakon prvog šoka, posle početka rata, kad se haos normalizuje i kad se ljudi naviknu na sve strahote, počinje se razmišljati o miru i utopiji koja će uslediti nakon kraja.
Mi smo daleko od ikakve ideje o utopiji. Neprijatelje imamo, ali neprijatelj nije jedan. Svaka grupa ima svog neprijatelja. Neki su zamišljeni, neki konstruisani, a neki su i stvarni. Ti realni neprijatelji često nisu negde tamo, nisu drugi, osim ako ne stoje pred vratima ili ako nisu prešli prag. Mi im se teško suprotstavljamo, jer ih mnogi ne doživljavaju kao neprijatelje, iako oni to zaista jesu.
Hana Arent objasnila je kako to funkcioniše. Ona je uočila razliku između diktature i totalitarizma (njene opsesivne teme, pogledaj knjigu „Izvori totalitarizma“). Kako je objasnila, diktatura može biti normalan period u razvoju države. Ljudi u diktaturi uspevaju da naprave distancu u odnosu na diktatora. Oni ga se plaše, strahuju šta mu sledeće može pasti na pamet i žele da ga sruše. To stanje može se nazvati „normalnim“, jer su granice jasno postavljene.
U totalitarnom društvu građani vole vođu, iako se on ponaša isto kao diktator. Arentova mudro zaključuje da je u javnom životu ljubav najopasnija, da je mnogo opasnija od represije. Ljubav je u politici, kao i u javnom životu uopšte, vrlo opasna. Dok u privatnom životu ne možemo bez ljubavi, u javnom je ne sme biti, jer je to put u totalitarizam. Kad se ljubav gurne u politički prostor, svašta se može očekivati. Ljudi ubijaju druge iz čiste ljubavi. Recimo, iz ljubavi prema domovini, zastavi, himni, vođi…
Strah od pomahnitalog vođe sasvim je normalan, dok je ljubav prema vođi – koji ne kontroliše sebe, ali zato kontroliše sve ostalo – vrlo opasna. U političkom životu, strah je bolji od ljubavi. Dok je u privatnom životu ljubav mnogo bolja od straha.
Kad većina „građana“ voli vođu, ne mogu se organizovati masovni protesti. Nema ko. Oni mogu doći da mu se dive, da ga gađaju ružama, ali ne i da se bune i traže pravdu ili neko od uskraćenih prava. U diktaturama, protesti su često krvavi i žestoki, a mogu nositi i klicu revolucije. U totalitarnim sistemima nema protesta, jer je ljubav pobedila sve, kô što pesma kaže.