Neprestano slušamo o tome kako je svaka vlast loša, kako su nam predsednici vlada, kneževi, kraljevi, predsednici države, predsednice opština, i tako dalje, i tako bliže, loši da gori ne mogu biti. Nije sve to netačno. U zavisnosti od preferencija, neki su manje gori, dok su drugi užasni. Pitanje je, međutim, možda pogrešno postavljeno. Kako to da baš mi nemamo sreće s vladarima? Kako to da nas uvek nagaze neki krvoloci, prevaranti i secikese? Kako to da nemamo nekog Čerčila, Adenauera ili De Gola? Ili možda i imamo, ali pošto nikome ništa ne priznajemo, mučeni pokojnici ili živi ljudi ne mogu zasesti na važne pozicije u kolektivnom sećanju.
Miloš je bio svinjar, Tito je uništavao Srbe, Đinđić je bio izdajnik da nema goreg, Aleksandar Karađorđević, Zoran Živković… Sve gori od goreg. Pre toga Turci su nas nabijali na kolac. A pre toga bilo je sjajno. Nemanjići. Pazite, srednjovekovni vladari, oni koji su vladali pre skoro pa hiljadu godina, jedini su nam prihvatljivi. I to vladari koji su vladali surovije od svih zavojevača što su došli nakon njih.
Tri su, čini se, ključna faktora koji nam mogu pomoći da lakše razumemo zašto patriote ne vole svoje vladare, kad se sve sabere i oduzme.
Podguzne muve koje vuku mrtvog lava za rep
Ljudi uglavnom mrze sve koji su iznad njih, sve koji predstavljaju formalne autoritete (tu računam sve osobe koje su hijerarhijski iznad njih, od šefova na poslu i policajaca iz kraja do državnog vođstva). Mrze ih, ali im se uvlače. Neki to rade jer se plaše, drugi jer imaju korist, treći jer ne znaju drugačije…
Da tako funkcionišu odnosi – vidimo i po tome što mržnja ne jenjava ni nakon silaska s pozicije moći. Naprotiv, samo se pojačava. Skrivena mržnja pretvara se u otvoreno neprijateljstvo.
Na kraju podanički mentalitet ubija želju za demokratijom. Kad mržnja određuje odnos prema vlasti, ne vredi mnogo to što u ustavu piše da su ljudi (narod ili građani) nosioci suvereniteta. Nisu. Niti oni to žele, niti ih je briga. Ne glasaju oni po savesti, već iz straha, glasaju da bi nešto dobili, da bi im neko nešto dao. I uvek misle da to nije pošteno. Da je to nepravda. Ali, za svaki slučaj, glasaju samo za te koji im čine „nepravdu“, jer je bolje imati nešto uz malo poniženja nego izgubiti sve i biti neki nosilac nečega, što god to bilo.
Mržnja prema vlasti
Vlast je tu da se mrzi i da se sluša, ako mora – a mora. A pošto mora da se sluša, mora i da se mrzi. To je čudan fenomen. Ne znam je li se neko ozbiljno bavio tom temom. Naime, moguće je da su Srbi razvili otpor prema vlasti jer su dugo, nekoliko vekova, bili pod tuđinskom vlašću. Pa kad su i dobili svoju, gledali su na nju kao na tuđinsku, jer su tako navikli.
Možda je ta teza i tačna, ali je istovremeno i vrlo problematična. Kako su ljudi koji su živeli u Osmanskom carstvu i oni koji su živeli pod habzburškom krunom razvili isti mehanizam. To je prevelik prostor, a Srbi nisu baš bili međusobno povezani, bar ne tako čvrsto. Dakle, teza je klimava, mada bi nam mnogo pomoglo kad bi je neko naučno proverio. Meni nije poznato da se neko ozbiljno bavio tim pitanjem.
Dakle, mora postojati još nešto što bi objasnilo zašto Srbi mrze vlast. Govorim, naravno, o onim Srbima koji nisu na vlasti, onima kojima se vlada. Kad dođu na vlast, oni je zavole svim srcem.
Fenomen mržnje prema vlasti objašnjava i zašto nismo uspeli da izgradimo institucije, zašto svaka nova garnitura teži tome da bude revolucionarna – hoće da sruše sve pre njih i da naprave sve od nule, prema svom liku i delu. Oni koji su preuzeli vlast organski ne podnose ove pre njih; mrze vlast ako je oni ne drže u rukama, pa tako sve pre njih mora da se sruši. Ništa ne valja što nije napravila njihova ruka.
Jedini smisleni odgovor mogao bi biti da takvo razmišljanje nijedna vlast nije htela da promeni. Da se takav odnos uzgajao, nebitno kako je nastao. Jasno je da se iz tog kruga izlazi obrazovanjem. Tek kad svi učesnici razumeju ko je za šta odgovoran i koje privilegije sleduju jer je preuzeta odgovornost, tek tad će mržnja splasnuti. Tek tad možemo živeti u birokratizovanom sistemu, iliti državi. Dotad samo formalno obitavamo u državi, a u glavi se ponašamo kao da smo i dalje deo plemena.
Nijedna vlast nije htela da obrazuje narod (ili građane), jer tako bi otupila oštricu sopstvene moći. Tako bismo dobili birokratiju, a ne vlast, a to niko neće. Zato je mržnja uvek presonalizovana, ali se ne zadržava samo na konkretnim osobama, već postaje univerzalna.
U Srbiji nema većeg postignuća od toga da se nekako, makar malo, zajebe država. Lično sam prisustvovao mnogobrojnim razgovorima u kojima se subjekt A hvali drugim subjektima kako je zajebao državu. Onda mu se drugi dive ili mu zavide, a onda nastave da kuju planove kako sve to da ponove. Ako je tu i alkohol, a često jeste, onda planiraju kako da to urade zajedno. Na kraju svako uzima za sebe što više može.
Tako nosioci suvereniteta gledaju na svoje vlasništvo. Na državu.
Budućnost izvesnija od prošlosti ili naknadna pamet
Srbi vole istoriju, ali ne i činjenice. Više vole da raspravljaju o činjenicama nego da ih tumače i interpretiraju. Velika većina ubeđena je da je bolje raspravljati o samim činjenicama nego o bilo čemu drugom, što je prilično budalast posao. O samim činjenicama mogu raspravljati samo oni koji ih ne znaju. Tek tad to postaje prava rasprava o samoj suštini besmisla.
Maksima „Ne znam, ali odgovorno tvrdim“ pomutila nam je mnoge račune. Izvrgavanje činjenica ruglu prebacilo nas je preko ivice. Praktično ne postoji kolektivno sećanje na koje se možemo osloniti.
Istoričari su postali suvišni, oni su sad deo puka. Nema više jedne, zvanične verzije događaja ili procesa, već svako ima svoju istoriju. Sami istoričari podeljeni su na nekoliko klanova, pa njihove verzije prošlosti isključuju jedna drugu. Neki od njih sigurno nisu u pravu. Ovde nije reč o interpretacijama događaja, već o interpretaciji samih činjenica. I to rade naučnici. I to rade svi u Srbiji.
Ako slušamo Voltera, a trebalo bi, ovde ima mnogo budala. Volter nas uči da o činjenicama raspravljaju samo budale, dok razumni ljudi raspravljaju o interpretacijama.
A vidi nas sad!
Sve ovo ne znači da je neka vlast bila dobra ili loša. Ovde nije reč o vladarima i premijerima, već o svima ostalima, ovde se radi o nama. O vladarima ćemo možda nešto i saznati, nekada. O nama samima možemo saznati mnogo toga, i to vrlo brzo. Možda bi bilo dobro da za početak razmislimo o tome kako mislimo i govorimo, zašto mrzimo i šta zapravo znamo o temi o kojoj govorimo. Ako rešimo taj prvi zadatak, možemo preći na sledeći nivo – da ne dozvolimo drugima da lupetaju. Ako rešimo i taj problem, možemo za sebe reći da smo intelektualci.