Zavođenje kamerom

Ovu preporuku posvećujemo Maksu Ofulsu (Max Ophüls), reditelju koji je inspirisao mnoge velike umetnike. Reditelju koji je imao jedinstven talenat za kretanje kamere, a baš taj njegov talenat je uticao na neke od budućih velikih reditelja. Među njih su Pol Tomas Anderson i Stenli Kjubrik. A naravno da i oni imaju svoje naslednike, stoga krug tu nije završen. Zahvaljujući „Posebnim dodacima“ otkrili smo remek-delo. Reč je o filmu „Pismo nepoznate žene“ (Letter from an Unknown Woman). Maks je ekranizovao knjigu pisca Štefana Cvajga koji je napisao ljubić za jedno popodne. Iz onog što sam ja čula od fanova ljubavnih romana, jeste da se ne možeš odlepiti od knjige. I ponovo zahvaljujući „Posebnim dodacima“ saznali smo da niko više nije uspeo da snimi melodramu u kojoj se kamera stalno kreće tako da vas sve vreme vodi kroz lik i sa likom. Ali ne kao u „Gravitaciji“. Kretanje kamere je vrlo prirodno, iako za to treba ogroman talenat, ali valjda to tako uvek biva sa majstorima zanata. Kada ih gledate, to što rade vam deluje lako.

Naša junakinja je nevina, ali opsesivna žena. Ona je opsednuta sa junakom filma. Prati ga kada god joj se ukaže prilika. Na prvu loptu možete upasti u zamku osuđivanja, ali ne zaboravite da ste i vi nekada bili zaljubljeni i sve što ste želeli je da budete blizu osobe koja vam je ukrala srce. Kamera kod Ofulsa stalno angažuje gledaoce, gotovo isto kao kada čitate knjigu i ne želite da je pustite dok ne upijete i poslednju stranicu. I u filmu je efekat bio isti, ne možete prestati da gledate film. Vi to ne želite. A kada kamera stoji, ona je tu da uhvati melodramatičan momenat, sreću, zaljubljenost ili bol zbog izgubljene ljubavi, razočarenje.

Naš junak je neempatičan, glumac je, ali je i nonkonformista. On ne želi da nosi vojne uniforme kao i svi u tom momentu u Beču početkom 20. veka. Naša junakinja ima svega 18 godina kada se zaljubljuje u pijanističku zvezdu, važnu ličnost noćnog života Beča. Ona živi sama sa majkom, koja je rešila da se preseli u drugi grad. Naša naivna junakinja ne pristaje na to i vraća se u Beč da prati pijanistu. Iako nije bila hrabra do kraja, kao što to biva u nekim filmovima ili serijama, ona ostaje odana toj ljubavi do svog poslednjeg izdaha, ali u tišini. Naša zvezda iz Beča jednog dana prestaje da svira, jer je ostao bez inspiracije, bez nekog ko ga je možda prvi put slušao pažljivo, nekoga ko razume njegovo sviranje, nekoga ko mu se ne divi samo zato što je popularan. Gledanje Maksa je itekako bitno filmsko iskustvo. Mogli bi možda reći da je Ofuls majstor kretanja kamere, majstor koji kamerom priča priču, reditelj koji kameru koristi da bi nam otvorio duše junaka. Mnogi su pokušali da kopiraju majstora. Nikome nije uspelo.