Predstava u kojoj se iz sve snage smejete sebi. I lik koji izgovara tekst se smeje sebi, Zijah Sokolović insistira da to nije on, već lik. Kaže (Zijah): “Nisam ja psovao, on je”. A na kraju se sebi smeje i autor monodrame.
Zijah A. Sokolović je potpisan kao autor teksta, reditelj i glumac, a žanr je životna komedija. Monodrama govori o problemima tipičnog “malog čoveka”, koga niko ne gleda, koji je statistička greška. Sokolović ga nije izdigao na neke visine, kao nije to samo malo čovek, ima on šta da kaže. Ne, on ga je učinio još manjim i još beznačajnijim. Pokazao je i ono što se ne vidi na prvu. Ili, rekao je ono o čemu i mali i veliki ljudi ne žele da govore. Smejao se sebi.
Sokolović je sam na sceni, potpuno sam, ne samo da nema drugih glumaca (jer je reč monodrami), već nema ni scenografije, rekvizita, nema ničega. Samo jedan čovek, mikrofon i njegovi problemi. Sokolović ne pravi pauze, ne pije vodu, jedva da i diše. I to traje duže od dva sata. Smeh ne prestaje. A aplauz na kraju retko traje kraće od 15 minuta.
Ova monodrama je pravi test za gledaoce. Kao fino sito izdvaja one koji ne mogu da podnesu kritiku i uopšte razmišljaju o sebi i one koji uživaju u svojevrsnoj mudrosti malog čoveka, koji se razapinje i čereči na sve četiri strane sveta. Ovi prvi je mrze jer ima “nepristojnih reči”, puno takvih reči, kažu da je “humor primitivan” i da je monodrama “puna prostakluka”. Često zaključuju da je ovo “sramota a ne pozorište”. Drugi uživaju. I smeju se sebi.