Živeti se može i na aparatima

Ima ona stara fora, natoči se piće i onda sledi kucanje, naravno, neko kaže: „Živeli!“, a onda drugi pametnjaković doda „Živeti se može i na aparatima. Uzdravlje!“. To bi mogao biti dobar vic za početak filma „Živeti“ iz 1994. godine, koji je režirao veliki kineski reditelj Džang Jimu (Zhang Yimou). Junaci filma žive, tačnije preživljavaju, skoro pa na aparatima. Porodična drama odigrava se u senci politike koju je, mora se reći sumanuto, vodio Mao Cedung. Film je, naravno, zabranjen u Kini, a reditelj je kažnjen tako što mu nije dozvoljeno da snima filmove u naredne dve godine.

Da bi pratili film dobro je znati šta se dešavalo u Kini u to vreme. Radnja se može pratiti i bez ikakvog znanja, ali je efekat mnogo jači ako se pre gledanja uputite u detalje. Nije za one sa slabijim srcem.

Film praktično prati ceo period Maove vlasti, od surovog dolaska na vlast, do oduzimanja imovine bogatim ljudima i streljanjima onih koje se ne uklapaju u novi komunistički model. Potom sledi period koji je ambiciozno nazvan „Veliki skok napred“ (1958–1962).

Ideja velikog vođe bila je da stigne i prestigne zapad u proizvodnji čelika, jer će tako povećati industrijsku proizvodnju. A pošto je Kina u to vreme bila poljoprivredna zemlja, trebalo je seljake pretvoriti u radnike. Tako je Mao zamislio da za kratko vreme od nule dođe do maksimuma. Plan je bio da se za 15 godina pretekne, ni manje ni više, nego Velika Britanija u proizvodnji čelika. Baš čelika. Vođa nikoga ništa nije pitao pa je naredio da seljaci zapale velike vatre u selima i da tamo ubace sav metal koji mogu naći. Komesari su strogo kažnjavali ako se ne preda i najmanji komad metala. I tako su topili k’o blesavi.

Ispostavilo se da se tako ne može proizvesti čelik, već to mora da se radi u fabrikama. Čelik se, naime, može topiti samo ako se koristi ugalj. Tako je plan propao. Ali to nije najgore. Seljaci su prestali da rade to što inače seljaci rade – da proizvode hranu. Njive su zapuštene da bi se topio čelik, da bi se pobedili mrski Britanci. Ima još. Sačekajte. Pošto su vrapci jeli pirinač proglašeni su za životinje kapitalizma pa je Mao naredio da se pobiju. Rečeno-učinjeno. Pošto više nije bilo vrabaca buržuja namnožili su se skakavci. Naravno, alavi skakavci su pojeli i ono malo useva što je preživelo. Rezultat Velikog skoka bio je zastrašujući. Usledila je velika glad, a ne neki skok. Od gladi je umrlo između 30 i 45 miliona ljudi. Velika cena za nula kilograma čelika.

Mao se nije dao obeshrabriti. Malo je razmišljao i ponovo je došao na genijalnu ideju. Pošto mu nije išlo to s čelikom smislio je nešto potpuno drugačije – „Kulturnu revoluciju“ (1966 –1976). Obećavajuće, mogli bi reći naivni. Ideja je bila da se pređe iz socijalizma u komunizam i to čistkom klasnih neprijatelja. Znate to, uklanjanje izdajnika, kontrarevolucinara, reakcionara… Mao je osetio da se nešto kuva, da u partiji ima protivnika, ali i da su ljudi nezadovoljni. Što nije nemoguće s obzirom na rezultate iz prethodne akcije. Lukavi Mao je smislio plan. Skloniće sve koji se nešto malo bune, a sećaju se „Velikog skoka“. Angažovaće mlade, oni se ne sećaju prošlosti, a i brzo zaboravljaju. Evo ga rešenje. Daj mlade.

Zvaničan naziv akcije je „Velika proleterska kulturna revolucija“. Nezvanično, Mao je krenuo u lov na lične protivnike, usputne žrtve bile su tu da zamagle pozornicu. Veliki vođa je pozvao đake i studente da se obračunaju s neprijateljima. Mladi su se rado odazvali pozivu. Prvo su se okomili na učitelje, nastavnike i profesore. Maltretirali su ih, tukli, šišali, terali su ih da nose table s uvredljivim natpisima, mazali su ih blatom… Nastavnici su se međusobno optuživali, neki su priznali da su krivi, iako nisu imali o pojma o čemu se tu zapravo radi, a bilo je i slučajeva samoubistava. Tako je počela akcija uništavanja starih ideja. Mladi su budućnost i sad će ceo svet videti kako budućnost izgleda.

Mladi su izašli na ulice pošto su se obračunali s nastavnicima. Počeli su da prebijaju starije ljude. Zapravo nisu tačno znali šta treba da rade. Mao im nije dao konkretne zadatke, već su dobili apstraktnu zapovest da unište „eksploatatorske elemente“ u društvu. Tako je svako počeo da puca po sopstvenoj volji. Uništavali su radnje, palili knjige u bibliotekama, mlatili prolaznike… Potom su nasumično menjali nazive ulica i trgova, rušili su spomenike koji im se, iz nekog razloga, nisu dopali. Kad su obavili drugi talas nasilja počeli su da izmišljaju koga će progoniti. Tako su im meta postali ljudi koji nose određenu frizuru, žene koje nose određenu vrstu odeće, zatim su maltretirali osobe koje čitaju određene knjige. Mladalačka mašta i želja za nasiljem je otišla predaleko. Nekome je palo na pamet da su mačke deo buržoaske kulture. Počelo je ubijanje mačaka. Tako su i golubovi došli na red, pa onda cvećare, jer je gajenje cveća kapitalistička aktivnost.

Na kraju su mladi počeli međusobno da se optužuju. Često su se klevetali da su izdajnici. Nastao je opšti haos. Svi su bili revolucionari, a svi su u istom trenutku mogli postati kontrarevolucionari. Tada se umešala vojska. Partijski komesari su se umešali među organizatore i razbili najagresivnije grupacije. Mao je na položaje stavio svoje komesare i svoje radnike kako bi nastavili s čistkama njegovih neprijatelja, što je i bio njegov glavni cilj. Mladi su sklonjeni s prve linije fronta pošto su odradili posao koji im je Mao dao. Stvorio je haos koji je sprečio grupisanje njegovih protivnika. Kako bi im se zahvalio poslao ih je na selo da ne bi samo odmarali, jer škole i fakulteti nisu radili dve godine. Tako su mladi završili u paklu siromašnih sela, bez struje i vode, često i bez pristojnog kreveta. Spavali su po štalama, pa i pećinama. Na selu je vladala velika glad. Seljaci se nisu oporavili od velikog skoka. Mladi su radili najteže poslove, bili su neuhranjeni, često na ivici gladi. Tako im se Mao velikodušno odužio. Teror su nastavili Maovi odani ljudi, koji su zamenili mlade. Ubistva i mučenja nisu prestala, samo više nisu bila haotična. Sve je završeno tek kada je Mao umro.

U filmu vidimo kako je jedna porodica prošla kroz sve što je opisano. Kao što ste shvatili, živeti se može i na aparatima. Upravo je to centralna tema filma „Živeti“.

Veliki film o traumama jednog društva, o traumama sa kojima se živi, a o kojima baš i ne može da se govori. Tišinu mogu razbiti samo umetnici. Njihov glas se može gušiti, ali neki krik će doći i do onih koji ćute. To nekada može napraviti razliku…