Opet se vraćamo u prošlost. Negde 1994/1995, na drugoj i trećoj godini studija, bila je aktuelna priča o smrtnoj kazni. Imali smo tu sreću da nam je krivično predavao prof. Stojanović, a krivični proces prof. Grubač. Realno, ne zna se ko je veći, ni kao čovek, ni kao profesor. Ideja je bila da studenti iznesu svoje stavove za i protiv smrtne kazne. Sećam se, zastupao sam stav da bi smrtna kazna morala da bude zaprećena za najteže oblike najtežih krivičnih dela, ali da je ja lično, da se nađem u poziciji postupajućeg sudije, nikada ne bih izrekao.
Posle nestanka (kasnije se ispostavilo i pogibije) male Danke, kod nas je opet aktuelizovana tema smrtne kazne. Iz nepoznatog razloga, u trenutku koji (izuzimajući predstojeće izbore) takođe nije baš najjasniji, smrtnu kaznu je u fokus stavio predsednik države, dok je mandatar za sastav nove srpske vlade, odmah najavio da će vlada razmotriti njeno vraćanje.
Moram da naglasim da je srpsko javno mnenje, baš uvek, pa čak i u vreme ukidanja smrtne kazne, u nadpolovičnoj većini bilo za njeno postojanje. Danas je negde oko 57% punoletnih građana za postojanje smrtne kazne u našem zakonodavstvu, dok je tek oko 25% (svaki četvrti građanin) protiv smrtne kazne.
Da se odmah razumemo, Srbija je potpisnik Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok je Protokolom XIII uz ovu konvenciju propisano da se smrtna kazna ukida u svim okolnostima, te da niko neće biti osuđen na ovakvu kaznu niti pogubljen. Evropska konvencija se u Srbiji primenjuje direktno, kao izvor prava i u pravnoj hijerarhiji se nalazi odmah ispod Ustava RS. Toliko o uvođenju i razmatranju smrtne kazne. Što bi kolega Stojanović rekao, tačka kom.
Nagoveštava li nam predsednik potpunu promenu pravnog sistema, ili se samo namiguje ka tih 57% građana, procenite sami…
Ipak, meni je, kao starom konzervativcu (odnosno ultradesničaru, klerofašisti, nacošu i… zaboravih šta sam sve još) mnogo interesantna priča o smrtnoj kazni. Pretpostavljam da ste zaključili da se moja pozicija od studija do danas nije mnogo promenila, i da i danas, kao i onda, verujem da smrtna kazna ima svoje mesto u sistemu krivičnih sankcija, ali da ja nikada ne bih bio u stanju da je izreknem.
Osnovni (i potpuno racionalni) razlozi protiv postojanja smrtne kazne su, da svaki čovek ima pravo na život, te da niko (pa ni država) ni pod kojim uslovima (čak ni u sudskom postupku) ne može uskratiti čoveku pravo na život. Zaista, odakle bi izviralo pravo države na izricanje smrtne kazne? Ukoliko ni jedan građanin nema pravo da oduzme život, odakle to pravo državi? Niko na drugoga ne može preneti više prava, nego što sam ima, pa se postavlja pitanje, odakle pravo državi da oduzme život, ako to pravo nema ni jedan pojedinac? Pitanje je potpuno retoričko, slično onom Selenićevom iz „Očevi i oci“. Parafraziraću – Ako postoji Bog, čemu sudovi na zemlji? A ako ne postoji, ko im daje pravo da sude?
Mogu da prihvatim (u stvari iskreno verujem u to) da svaki čovek ima pravo na život, ali ne pristajem i da je baš svaki „homo sapiens“ čovek. Postoje neke „jedinke“ koje naprosto nisu ljudi. Od kojih ne postoji, niti može postojati bilo kakva korist. Spodobe koje su zlo same po sebi. Stvorenja koja su vrlo svesna svojih postupaka, koja žele posledicu tih postupaka, koja su ponosna i na postupak i na posledicu i koja će uvek učiniti zlo, ili još gore… Frikovi koji uživaju u tuđoj boli, patnji, smrti… Oni nisu pogrešili, oni su greška! Nisu oni na stramputici, niti su „sa druge strane“ zakona! Postoje stvorenja koja su kancer društava, koja su toliko destruktivna, zla i toksična, da je svaki udah vazduha, zalogaj hrane, ili gutljaj vode, koji oni otmu od čovečanstva, uvreda za život. Ne za pravo, ne za zakon, ne čak ni za pravdu, već za život kao takav. Oni se ne mogu popraviti, rehabilitovati, osvestiti… ne mogu se lečiti, niti izlečiti… oni se ne mogu uklopiti, ne mogu se izolovati… Naprosto moraju da se odstrane… Za njih je besmislen doživotni zatvor! Besmislen je svaki dan koji su ikada proveli na zemaljskoj kugli i drugog rešenja koliko god ovo bilo nemoralno, naprosto nema… A to ne sme da uradi pojedinac, niti se pojedincu takvo šta sme dozvoliti… Jedino ko eventualno može da se nosi sa ovaploćenim iskonskim zlom, je država! A jedini način je smrtna kazna…
P.S.
Da se ne lažemo, u slučajevima beskrupoloznog zla, belzebuba, lucifera, monstruma, baš svaka država se ponese identično, pa ta spodoba, ako već nema smrtne kazne, pogine prilikom hapšenja, ili u zatvoru, ili se obesi, ili…
Ne znam kako vi, ali ja iskreno verujem da je formalna smrtna kazna mnogo prihvatljivije rešenje od neformalne…