Žrtva, krik i tišina

Prenosimo sa sajta FatHipster (webmagazin).
Oprema redakcije.

Swans – Birthing [2025]

Tiho šapćeš kroz zube dok pokušavaš da rečima objasniš šta si upravo čuo. „Birthing“ je više od pukog albuma, to je prizivanje, žrtva, krik i tišina u istom dahu. Gira i njegova ekipa su se opet vratili, ne da bi nas zabavili, nego da bi nas naterali da se setimo da postojimo. Sve traje preko sat i po, a ne znaš da li si proveo večnost u mraku ili tren u svetlosti. Samo znaš da ti se nešto u stomaku prevrće dok sve to slušaš.

Otvara se sa „The Healers“, lagano, kao da si zaspao u pećini, a nešto ti se približava, šuška, diše. Sve krene na prstima, akustika, metalni odsjaji, jedva čujan zbor. A onda sve plane. Ne u rafalu, ne u eksploziji, nego kao lavina koja je krenula da se obrušava iznutra. Udarci, zveckanje, glasovi koji više nisu ljudski, više nisu tvoji, nego pripadaju nekom svetu koji ti ne razumeš. I sve vreme osećaš – ovo nije muzika, ovo je molitva u svetu bez boga.

„I Am a Tower“ je zver. Ogromna, tamna zver koja se uspinje iz kaljuge. Gira peva kao prorok u delirijumu, reči su mu kratki rezovi po koži: “Speak up, Dick! Bring wonder. Bring plunder.” I sve to traje kao večera kod demona. Gitare cvile, bubnjevi se raspadaju, kao da svaka nota donosi kraj jedne košmarne slike i odmah stvori drugu, još mračniju. Ali sve je precizno, sve ima svoje mesto. Nema slučajnosti kod Swansa.

Naslovna stvar, „Birthing“, je sve što ti se u životu desilo, ali obrnutim redosledom. Krećeš kao dete koje vrišti u prazno, pa te gura kroz svet, kroz krv, kroz tišinu, kroz mrak. I sve vrvi od osećanja koje ne znaš da imenuješ. Tuga, valjda. Ili neki njen čudniji brat. Kad dođe do kraja, ostaneš zatečen, jer i dalje traje, ali više ništa ne čuješ.

„Red‑Yellow“ je kao pauza između dve apokalipse. Taman kad pomisliš da si uhvatio ritam, oni ga sruše. Malo je bliže nečemu što bi mogao da pustiš nekome ko nije spreman, ali ni tu nema milosti. Ritmika je prljava, pevanje je skoro sarkastično, a iza svega opet ona jeziva tišina koja dolazi čim sve utihne.

„Guardian Spirit“ vuče na crni blues iz nekog paklenog podruma. Sve pršti, sve vuče u ambis. Stihovi su kao zazivanje – „I am eating your head“ – i ti znaš da nije metafora, nego doslovno. Telo reaguje. Želudac ti se stisne. A onda dođe „The Merge“ i potpuno ti se otkači mozak. Elektronika, detinji glas, distorzija kao lom živaca. Ne znaš da li plačeš ili se smeješ. Kao da te neko voli dok te davi.

Završnica, „(Rope) Away“, ti ne da izlaz, nego te isprati. Polako, kao neko ko ti maše sa prozora dok se voziš u pogrebnom kolima. Glas nestaje, sve nestaje. I ostaneš sam. I tišina je veća nego pre.

Ovo nije ploča koju pustiš da ti pravi društvo. Ovo je susret. Sa sobom, sa krajnostima, sa nečim što više nije čovek. I sve je napravljeno precizno, nemilosrdno, sa ljubavlju koja ne zna da bude nežna. Ima tu svega – tame, svetlosti, bola, ekstaze, ludila i utehe. Ima svega osim ravnodušnosti.

„Birthing“ je testament benda koji više ne pokušava ništa da dokaže. Samo stoje tu, ispred tebe, goli i prljavi, i kažu: „Evo ti. Ako smeš.“

Napisao Son of a Thunder. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.

By Lava LAB prijatelji