Čuveni Džordž Klinton (George Clinton), čovek koji stoji iza bendova Parliament i Funkadelic, došao je na bizarnu ideju da gitaristu benda Edija Hejzela (Eddie Hazel) uvede u posebno stanje duha i tela kako bi odsvirao solo kakav mu je trebao, kakav je zamišljao kao uvod u novi album. Možda i ne treba naglašavati da je Klinton bio pod jakim uticajem LSD-a kada je smislio i saopštio zamisao da gitarista odsvira melodiju kao emotivnu reakciju na smrt majke. Naterao ga je se seti tog dana, da se seti kako se osećao u tom trenutku, da se priseti o čemu je razmišljao i da sve to pretoči u čistu apstrakciju, u muziku, u solo na gitari.
Hejzel ga je poslušao. Ušao je u studio, priključio je gitaru, dodao je fuz i vah-vah, kao što je radio i njegov uzor Hendriks. Klinton je kasnije dodao dilej i druge efekte koji su doprineli pomalo jezivoj atmosferi. Hejzel je odsvirao solo iz prve, od početka do kraja, što se retko dešava kada se snima u studiju. Dakle, nije bilo ponavljanja, dodavanja i „peglanja“. Solo je jednostavno izašao iz njega.
Rezultat neobičnog eksperimenta je čudesna kompozicija „Maggot Brain“. Ako izuzmemo uvod, koji je osmislio i recitovao Klinton, reč je o instrumentalu. Kritičari su solo nazvali „zvuk emotivne apokalipse“.
Solo se našao na skoro svim listama najboljih gitarskih momenata, a spisak gitarista na koje je uticao je prilično dug. To potvrđuje i velik broj obrada, ne samo na gitari, već i na drugim instrumentima, poput, recimo, violine.
Pesma je zapravo aktivistička. Naime, Klinton upozorava na sve veće zagađenje Planete, kako kaže – ubijanje Planete, otud je paralela sa smrću majke opravdana. Mada treba dobro razmisliti o Klintonovom pristupu ljudima. Parola – sve za umetnost – lako može biti otkazana pa bi, u tom slučaju, jedan od najznačajnijih gitarskih sola ostao u bunkeru, ali ne zbog neke zle institucije, već zbog samih slušalaca, solo bi tako mogao ostati u podrumu kenselaškog uma. Srećom, još uvek se nisu dosetili da otkažu velikog Džordža Klintona.
Rezultat njegove manipulacije je maestralan, potresan i dubok. Pesma nas oduševljava i uznemiruje, tera nas na razmišljanje i uvlači u melanholiju, poručuje da muzika nije tu samo za zabavu, već je tu da podstakne ozbiljne kognitivne i emotivne procese.
Hejzel je umro mlad, u 42. godini. Sahranjen je uz zvuke kompozicije „Maggot Brain“.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.